Austrijska administracija se odavde povukla pre više od 90 godina, a mi i danas govorimo po nemačkom kalupu. Čudno je što već nismo njihovo zaboravili, kad već svoje nismo naučili! Kod nas se i danas kuva na “šporetu”, peče u “rerni”, traži “frišak” hleb, jedu
– Raduje me da još uvek pišete članke o jeziku u kojima ima mnogo toga za naučiti – kaže mi, u jednom susretu, gospodin koji reče da čita moje članke u novinama. – Možete čitati, ali niste naučili da se ne kaže “raduje me da
Svakodnevno čujemo: “Koliko je stara beba?”, na šta sledi odogovr da je “beba stara pet meseci”, godinu dana i slično. Na stranu to što beba nije stara (tek je došla na svet), ali isto tako nije dobro reći ni da je “deda star devedeset godina”,
– Pa ovo je za poludeti! – zavapi otac. Prvo kaže: nije dušman već dušmanin, sad, opet, nisu dušmanini već dušmani! – Upravo tako. Imenice tipa hrišćanin grade množinu dodavanjem nastavka –i ne na ceo oblik jednine, već na okrnjen, tj. bez završetka –in: hrišćanin
– Dobro jutro! Kako ide? – javi se komšija prolazeći pored dvorišta u kome su sedeli otac i sin. – Nikako! – prvi se oglasi sin, jezičar po zanimanju. – Naopako! Ne učimo svoj jezik, zaboravljamo ga i kvarimo. – Kako? – nije jasno prolazniku.
Da li zamenica sav, i pridevi ceo i čitav, imaju slična značenja? Imaju slična, ali ne ista: sve ono što znači čitav ne znači ceo i sav. Postoji, dakle, razlika u širini značenjskog polja. Evo šta piše u Rečniku srpskog književnog jezika Matice srpske. SAV
– Moram ići, već je pola tri. Ali doći će kolega koji će me menjati, ne brinite se. – Moram se brinuti. Prvo, zato što nije “pola tri” nego dva i po. A drugo, kako će vas to kolega “menjati”? Hoće li vam možda otkinuti
– Pustimo više to. Ali vaša tri zuba ne mogu biti spašena. Treba da se vade – reče zubar. – Grešite! Kako možete tako govoriti! – poskoči profesor. – To će vam reći svaki zubni lekar! – podiže glas i zubar. – Ali to neće
– Pa dobro, je li ovo lingvistički kružok, ili je zubna ordinacija! – viknu jedan bradovanja rupivši na vrata, a zatim ih – u znak protesta – zalupi uz jak tresak. – Eto vidite kako upada bez da je pokucao – negoduje zubar. – Ne
– Došao sam na pregled zuba – reče profesor ušavši u zubnu ordinaciju. – Jeste li po prvi put kod mene? – upita zubar. – Nisam “po prvi put”, ali jesam prvi put. Distributivna rečca po označava ponavljanje neke radnje, a ona može biti ponovljena
