Svakodnevno čujemo: “Koliko je stara beba?”, na šta sledi odogovr da je “beba stara pet meseci”, godinu dana i slično. Na stranu to što beba nije stara (tek je došla na svet), ali isto tako nije dobro reći ni da je “deda star devedeset godina”,
– Pa ovo je za poludeti! – zavapi otac. Prvo kaže: nije dušman već dušmanin, sad, opet, nisu dušmanini već dušmani! – Upravo tako. Imenice tipa hrišćanin grade množinu dodavanjem nastavka –i ne na ceo oblik jednine, već na okrnjen, tj. bez završetka –in: hrišćanin
– Dobro jutro! Kako ide? – javi se komšija prolazeći pored dvorišta u kome su sedeli otac i sin. – Nikako! – prvi se oglasi sin, jezičar po zanimanju. – Naopako! Ne učimo svoj jezik, zaboravljamo ga i kvarimo. – Kako? – nije jasno prolazniku.
Da li zamenica sav, i pridevi ceo i čitav, imaju slična značenja? Imaju slična, ali ne ista: sve ono što znači čitav ne znači ceo i sav. Postoji, dakle, razlika u širini značenjskog polja. Evo šta piše u Rečniku srpskog književnog jezika Matice srpske. SAV
– Moram ići, već je pola tri. Ali doći će kolega koji će me menjati, ne brinite se. – Moram se brinuti. Prvo, zato što nije “pola tri” nego dva i po. A drugo, kako će vas to kolega “menjati”? Hoće li vam možda otkinuti
– Pustimo više to. Ali vaša tri zuba ne mogu biti spašena. Treba da se vade – reče zubar. – Grešite! Kako možete tako govoriti! – poskoči profesor. – To će vam reći svaki zubni lekar! – podiže glas i zubar. – Ali to neće
– Pa dobro, je li ovo lingvistički kružok, ili je zubna ordinacija! – viknu jedan bradovanja rupivši na vrata, a zatim ih – u znak protesta – zalupi uz jak tresak. – Eto vidite kako upada bez da je pokucao – negoduje zubar. – Ne
– Došao sam na pregled zuba – reče profesor ušavši u zubnu ordinaciju. – Jeste li po prvi put kod mene? – upita zubar. – Nisam “po prvi put”, ali jesam prvi put. Distributivna rečca po označava ponavljanje neke radnje, a ona može biti ponovljena
Među jezičkim stručnjacima je opšteprihvaćeno shvatanje da jezičko normiranje treba da bude najstrože u pisanju i izgovoru. U nekim drugim oblastima jezika može se dopustiti i malo slobode. Ali ako jedni pišu ladan, a drugi hladan, jedni neznam a drugi ne znam, jedni ćebe drugi
Jer može malo glasnije? Jer zna kad dolaziš? Jer ti krivo? Neću doći, jel moram da učim. Ne idem na letovanje, jel nemam para. Ovo su samo neke od rečenica zabeležene među mladima. Nerazlikovanje veznika jer od upitne veze je l’ sve je rasprostranjenije čak
