Jedna voditeljka jutarnjeg programa na televiziji izgovorila je – “ljudi i žene“. Nije nas baš iznenadilo, jer televizijski program vode neki novinari čiji se jezik odlikuje obiljem ogrešenja, počev od akcenatskih izobličenja, besmislene upotrebe glagola “očekivati” i imenice “priča” – za sve i svašta, poplavi
“Kopile!” sikće gđa Benet iz detektivske priče, saznavši da je njen ljubavnik odmaglio sa dvadeset hiljada dolara. “Ne udaraj dete, ti kopile!” vrišti majka iz romana. “Pazi da nas ono kopile ne zaustavi”, šapuće filmski gangster vozaču kamiona, pošto je na uglu ulice spazio šerifa.
U apoteku ulazi žena srednjih godina i pita: – Imate li salicina? – Salicila nema – kratko odgovara apotekarka. Mušterija odlazi. Na izlazu se susreće s drugom ženom srednjih godina, koja je nešto načula od razgovora i pita: – Šta, da nisu dobili salicin? –
Nećemo se više uzbuđivati zbog novinskih grešaka kao “podpredsednik”, “predpremijera u bioskopu” ili “polemike oko cementare u Golubcu”. U stara vremena bismo objašnjavali: zvučni suglasnik ispred bezvučnog prelazi u bezvučni, samo d ostaje neizmenjeno ispred s, dakle poTpredsednik, preTpremijera, Golubac ali GoluPca… Suvišno je nervirati
Iskustvo nas uči da postoje pravilno skovane reči, postoje pogrešne, a postoje i one – koje ne postoje. To su reči-fantomi. U ženskom časopisu nailazimo na karikaturu: našminkana devojka vuče se po pustinjskom pesku, pod vrelim suncem, i šapuće ne “Vode, vode”, kao što bismo
Najupadljiviji neologizam našeg doba svakako je glagol ispoštovati. Niko nikada neće objasniti kako to da glagolu poštovati vekovima nije bio potreban svršeni parnjak, a sad odjednom ne možemo usta da otvorimo bez njega. Jezičari nemaju stvarnog razloga da ga zabranjuju, pošto se potpuno uklapa u
Bilo je to u jednoj strogo moralnoj katoličkoj zemlji. Seoski župnik sreo je na putu devojčicu koja je za sobom vukla kravu. Osmehnuo se i upitao: – Vodiš je na pašu? – Ne – glasio je odgovor. – Vodim je biku. Zapanjen što se takav
Mlada žena ulazi u apoteku, pokazuje na niz plavo-belih kutija na polici i pita: – Pošto su vam one Čikove flašice? Reč je o plavo-belim kutijama s natpisom “CHICCO”. Poznatu italijansku marku proizvoda za bebe “Kiko” naši ljudi redovno nazivaju “Čiko”, jer misle da se
U pisanju uvek težimo najvećoj mogućoj jasnoći, ali ne možemo stopostotno izbeći dvosmislenost, jer ponekad ona leži u samoj prirodi reči. U govoru su uvek moguća naknadna razjašnjenja – Koliko vi imate imate primeraka ovog rukopisa? – Samo jedan. – Kako?! Niste kucali u
U prošlosti se ime Staniša davalo kao zaštitno ime: kad deca često umiru i kad se deca mnogo rađaju. A ime Stana se, prema Vuku, davalo u porodicama sa mnogo kćeri, u želji da “stanu” ženska deca i počnu muška. Zanimljivo je ove običaje uporediti
