– Filipe, stiglo je dosta materijala za prevođenje, uključiću te, ali molim te, prevodi pažljivo. Ne žuri, i proveravaj svaku reč u koju nisi siguran. I pazi na idiome.

– Ništa ne brinite, nisam ja u ovom poslu od juče.

Šaljem mu materijal. Prošla su dva dana, zovem da vidim kako mu ide, ima li problema i treba li mu pomoć.

– Sve je u redu, uskoro završavam i šaljem vam.

Stiže prevod od Filipa. Sve je jasno, sažeto, lako se prati. Čitam… “I onda su oni uzjahali svoje konjeve i krenuli ka…”. Vraćam se na početak rečenice: “I onda su oni uzjahali svoje konjeve…”. Konjeve?! Filipe!

– Zdravo, Filipe!

– Dobar dan, da li je sve u redu s prevodom?

– Promeni, molim te, imenicu konj po padežima.

Menja Filip konja po padežima i nigde ne greši.

– I zašto sam menjao konja po padežima?

– A zašto si napisao da su uzjahali konjeve?

– Kakve konjeve? Ne razumem o čemu pričate. Jao! Pa ubiću ga!

– Koga ćeš ubiti, Filipe?

– Mlađeg brata!

– Kakve on ima veze s tvojim konjevima?

– Ima, i te kakve! Znate, ove godine se upisao na fakultet, studira engleski, ali odlično ga govori. Zamolio sam ga da prevede nekoliko strana, jer baš je trebalo da se istražuje i proverava i eto, vidite šta je uradio?!

– Filipe, nije on kriv, već ti. Nemoj nikada više da se desi da neko drugi prevodi ono što tebi pošaljem. Jesmo li se razumeli?

– Jesmo, izvinite, neće se ponoviti! Ali baš me je razočarao! Čuj, konjevi! E, baš je konj!

Ne znam da li je Filipov brat tog dana dobio novi nadimak, ali mesecima nakon toga, kad god bi neko spomenuo konja, moja prva asocijacija bila je… pa Šarac, šta drugo?!