Za čoveka koji je plemenit, uslužan, otmen, uglađen i darežljiv, čoveka koji štiti slabije, a naročito žene, kaže se da je – kavaljer. A sama ta reč, kad se doslovno prevede sa francuskog ili talijanskog jezika, odakle smo je primili, direktno ili preko nemačkog, ne znači ni “plemenit”, ni “uslužan”, ni “susretljiv”, ni “otmen”, “uglađen” ili “darežljiv”. Kavaljer znači, ma kako nam to izgledalo čudno – “konjanik”, “jahač”.

Ovako lepe osobine, kao što su susretljivost, otmenost ili darežljivost, kavaljeri (“konjanici”) stekli su odavno, još u srednjem veku. Konjanici su tada bili uglavnom vitezovi, plemići, a oni su gajili i cenili plemenite, viteške osobine, kao što su hrabrost i vernost. Ukazivali su posebnu pažnju ženama (naravno, iz svoga staleža), štitili udovice i siročad itd. Ko je čitao roman “Ajvanho”, sigurno zna šta je to kavaljer. Jer, Ajvanho je bio pravi vitez – kavaljer: hrabar, pošten, plemenit, stalno tamo gde se bori protiv nasilja i nepravde. A nasilja je uvek bilo, pa i tada, jer svi vitezovi nisu bili dobri i plemeniti, pogotovo ne prema seljacima, kmetovima. Na sreću, reč kavaljer sačuvala je u sebi ono što je kod vitezova bilo najbolje, ono što su negovali pravi kavaljeri. Zato reč kavaljer živi i danas.

Današnji kavaljeri ne jašu više na konjima, mada i konjanici mogu biti kavaljeri. Oni se voze automobilima ili čak idu pešice. Jer kavaljer ne mora imati dosta novaca i biti preterano darežljiv. Dovoljno je, recimo, da u trolejbusu ili tramvaju ponudi mesto starijoj osobi, ili svojoj drugarici, da se lepo ponaša, da štiti slabije.

M.Šipka