U svakom gradu postoji ustanova koja se naziva banka. U bankama ima mnogo novaca, pa su bankovne zgrade i njihovi trezori posebno zaštićeni i osigurani.

Sam naziv te ustanove, banka, nikako ne odgovara njenom današnjem ugledu i značaju. Jer, banka, kad se prevede s talijanskog jezika, odakle nam je ta reč prispela, znači doslovno – “klupa”.

Kako je banka, da ne kažem “klupa”, dobila tako čudno ime?

U srednjem veku, pa i ranije – u staroj Grčkoj i Rimu – nisu postojale banke kakve mi danas imamo. Ali i u ono je vreme postojala potreba da se gotov novac poveri nekome na čuvanje. Jer, trgovci (koji su imali najviše novca) bili su često izloženi napadima gusara (na moru) i drumskih razbojnika (na kopnu), pa su nerado uza se nosili novac (zlatnike i srebrnjake). Zato su se u većim trgovačkim centrima – recimo, u bogatoj Lombardiji, u severnoj Italiji – pojavili ljudi koji su od trgovaca primali novac na čuvanje, a zauzvrat izdavali posebne priznanice. Te su se priznanice mogle unovčiti, tj. zameniti za novac, u drugim gradovima, kod njihovih poslovnih prijatelja. Zamenjivači novca obavljali su svoj posao pod otvorenim nebom, na gradskom trgu. Imali su samo jednu klupu (talijanski: banka, ili, po njihovom načinu pisanja, banca – “klupa”), na kojoj su stajale posudice s različitim novčanicama. Po tome što im je radno mesto bilo banka (“klupa”), zvali su se bankijeri, ili, po našem – bankari.

Bankari su postojali i u staroj Grčkoj – još u 7. veku pre naše ere. Nazivali su se trapezisti (prema grčkom trapeza, što opet znači – “sto”). Zanimljivo je da se reč trpeza (od grčkog trapeza), kao i trpezarija (“prostorija u kojoj se jede”), zadržala u našem jeziku i upotrebljava se kao da je naša.

S razvojem trgovine i industrije, a posebno posle otkrića novih svetova, razvilo se i bankarstvo. Bankari i bankovni službenici ne sede više za klupama ili stolovima na gradskom trgu, nego u velikim i dobro osiguranim zgradama. Pa ipak, naziv banka (“klupa”) ostao je do danas.

M. Šipka