Jedna od najrasprostranjenijih jezičkih mana jeste razvučenost i gomilanje nepotrebnog, a za to su krivi ljudi koji reči slažu u rečenice i upotrebe ih deset puta više nego što bi trebalo. To se zove frazerska retorika, praznoslovlje, govorenje-radi-govorenja ili najkraće rečeno, „brbljanje“. Ono je često u političkom žargonu, kao i u jeziku umetnika, kritičara, tehničara, književnika.

Ljubitelji praznoslovlja rado se služe apstraktnim rečima, koje im omogućavaju da govore što neodređenije, što naduvenije, s mnogo zvuka, a malo sadržaja. Njima se ostvaruju dva glavna cilja: da se pokaže kako je pisac zdravo pametan, i da se izbegnu one dve zastarele, prezrene osobine zvane jasnoća i sažetost.

Zastareo je bio, na primer, knez Miloš kad je rekao: „Eto mene, eto vas, eto vam rata s Turcima“. Da je mogao da se usavršava prisustvujući današnjim sastancima, gledajući TV i čitajući novine, on bi to izrazio na mnogo moderniji način. Rekao bi: „S obzirom na moje prisustvo i na prisustvo ostalih učesnika u diskusiji, smatram da su ostvareni preduslovi za pokretanje vojne akcije protiv oružanih snaga jedne maloazijske velike sile“.