Jezik nije logičan. I ne može biti jer ga nisu stvoriil kompjuteri ni filozofi, već obični ljudi, a oni su često nelogični kako u ponašanju tako i u govoru.
U tu nelogičnost ćemo se uveriti ako malo razmislimo o tome šta bi rečenice trebalo da znače, a šta stvarno znače.
Kažemo “Pojeo sam tanjir supe”. A tanjir nismo pojeli, pojeli smo samo supu iz tanjira.
Kažemo “film u boji”. A on nije u jednoj boji, nego u više boja.
Kažemo “dvadeset četvrti mart”, iako znamo da je to prvi i poslednji mart u ovoj godini.
Po logici, dve negacije znače potvrđivanje: “ne javlja se niko” trebalo bi da znači da se neko ipak javlja. Trebalo bi – a ne znači. Logično bi bilo da kažemo “javlja se niko” ili “ne javlja se iko”. Logično bi bilo – ali ne i dobro.
Gde je tu logika kad neko kaže “Odoh ja”, a nije otišao, nego se tek sprema da ode? A ako je već tako, zašto onda “Dođoh ja” ne znači “Spremam se da dođem”?
Gde je tu logika kad kažemo “Ima plave oči i plavu kosu” za nekoga čije oči i kosa nisu iste boje? A kad kažemo “boja bele kafe” – ne bi li to po logici morala da bude bela boja?
Ivan Klajn
