– Dobro jutro! Kako ide? – javi se komšija prolazeći pored dvorišta u kome su sedeli otac i sin.

– Nikako! – prvi se oglasi sin, jezičar po zanimanju. – Naopako! Ne učimo svoj jezik, zaboravljamo ga i kvarimo.

– Kako? – nije jasno prolazniku.

– Tako što je to: “kako ide?” ružan germanizam, bukvalan prevod nemačkog wie geht’s. A ako hoćeš da nas pitaš za zdravlje, pitaj nas srpski: kako ste!

– Slabo se ja u to razumem, ali sam hteo reći par reči o…

– Eto, opet germanizam – “par reči” – prekide ga nervozno mladić.

– Pušti bogati, dete – smiruje otac sina, videvši da se komšija oseća nelagodno.

– Nije “pušti” nego pusti! – ne poštedi sin ni svog oca. -Mada je u nesvršenom vidu pravilno samo puštati. A to važi i za sve glagole složene sa glagolom pustiti: dopustiti, ali dopuštati, propustiti, ali propuštati i slično.

– Eto, on meni, svom ocu, za svaku rečicu drži lekciju! – negoduje otac.

– Nije “rečica” nego rečca! A rečica je mala reka.

– Tako se ti odnosiš prema ocu, kao prema dušmanu!

– Moram kad pogrešno govoriš naš jezik! Ne kaže se “dušmanu”, već dušmaninu.

– I svi ukućani i komšije su za tebe dušmanini” – povređeno će otac.

– Opet greška! Ne kaže se “dušmanini”, već dušmani.

Nastaviće se…

Milorad Telebak