– Pa ovo je za poludeti! – zavapi otac. Prvo kaže: nije dušman već dušmanin, sad, opet, nisu dušmanini već dušmani!

– Upravo tako. Imenice tipa hrišćanin grade množinu dodavanjem nastavka –i ne na ceo oblik jednine, već na okrnjen, tj. bez završetka –in: hrišćanin – hrišćani (ne “hrišćanini”), građanin – građani…

– Ali to nije sve. Rekao si: “Ovo je za poludeti”! A to je germanizam. U našem jeziku predlog ne može doći uz glagole: pogrešno je reći za poludeti. Treba: Ovo je da čovek poludi!

– Stvarno, da čovek poludi. Vidi ti njega,  on se je našao da soli pamet starijim!

– Uh, uh, sve same greške! U pefektu glagolska enklitika treba da dođe pre zameničke enklitike: ja sam (glagolska enklitika) se (zamenička enklitika) našao, ti si se našao, pa bi trebalo da bude i on je se našao, ali se u 3. licu jednine glagolska enklitika je gubi ispred povratne zamenice se. Pravilno je, dakle, on se našao da soli pamet starijima, a ne “starijim” – kako si ti rekao – jer kad pridev (ili zamenica) stoji bez imenice, upotrebljava se duži oblik (s pokretnim A): Odnosi se s poštovanjem prema starijima; a kad je sa imenicom, onda kraći oblik (bez pokretnog A): Odnosi se s poštovanjem prema starijim ljudima.

Sin pogleda oca, očekujući njegovu reakciju na održanu mu lekciju, ali oca nije bilo. Otišao je, ne mogavši više da sluša.

Milorad Telebak