Nekada su u baštama radili baštovani, a danas u baštama rade – konobari! One stare bašte su, uglavnom, napuštene, zakorovljene, a nove bašte – one kafanske – niču na svakom mestu (ne možete proći trotoarima!) i rade punom parom. Prosto, cvetaju. Danju i noću, od ranog proleća do kasne jeseni, prepune su mladih.

Ove jeseni naiđem pored takve jedne bašte. Pažnju mi privuče žučnija prepirka:

– E, jeste!

– E, nije!

– Ma nemoj!

– Ma moj!

Poznadoh glasove, i prepoznah lica dvojice svojih poznanika.

– Šta je, kakva je to dečja prepirka?! – upitah prišavši neprimećen njihovom stolu.

– Ha, evo ga lektor! – obradova se Plavi.

– E, baš si došo u pravi čas! Ko kec na desetku! – raduje se Crni.

– Ne znam što mi se toliko radujete. Nije valjda da se i vi nešto sporite oko jezika, pa vam ja dođem kao sudija.

– Baš oko jezika! – oba će u glas.

Crni je nestrpljiv:

– Je li pravilno reći aneksija?

– Čekaj, čekaj – smirujem situaciju. Prvo, ne kaže se “evo ga lektor”, već: evo lektora. A što se tiče aneksije, to je pravilno. Bar jezički.

Nastaviće se…

Milorad Telebak