Među jezičkim stručnjacima je opšteprihvaćeno shvatanje da jezičko normiranje treba da bude najstrože u pisanju i izgovoru. U nekim drugim oblastima jezika može se dopustiti i malo slobode. Ali ako jedni pišu ladan, a drugi hladan, jedni neznam a drugi ne znam, jedni ćebe drugi čebe, to nije jezičko bogatsvo niti sloboda izražavanja, već jezički javašluk, nepismenost i nekultura.

Rečca ne piše se odvojeno kad negira glagole, osim u neću, nemoj, nemam i nisam. Ne znam i ne zanima me. Nemam, a i da imam – ne dam.

Oblici ću, ćeš, će itd. pišu se, pri građenju futura, spojeno sa glagolima na –ti, a odvojeno od glagola na –ći. Dakle: Potrčaću i stići ću te. Naučiću i izaći ću na ispit. Leći ćemo i sunčaćemo se. Naljutiće se i otići će.

Rečce li i da li pišu se zasebno. Da li dolaziš? Oblik dali je treće lice množine prezenta glagola dati: Dali su mi da uđem. Rečca li piše se, takođe, odvojeno od glagola uz koji stoji: Ima li tamo uslova za život? Misliš li da pođeš?

Rada Stijović