– Pa dobro, je li ovo lingvistički kružok, ili je zubna ordinacija! – viknu jedan bradovanja rupivši na vrata, a zatim ih – u znak protesta – zalupi uz jak tresak.

– Eto vidite kako upada bez da je pokucao – negoduje zubar.

– Ne “bez da” je pokucao – to je bukvalan prevod nemačkog ohne zu, koje nije u duhu našeg jezika. Srpski se kaže: a da nije ni pokucao ili, jednostavnije, bez kucanja. Ali da se mi vratimo zubima, dok nas onaj nije ponovo opomenuo.

– Poznavajući pacijente i njihovu nervozu, ni ja to ne isključujem – saglasan je zubar.

– Poznajući pacijente, doktore, a ne “poznavanjući”, jer se ne kaže “poznavam” već poznajem, oni poznaju, a glagolski prilog sadašnji se i gradi dodavanjem nastavka –ći na 3. lice množine prezenta: poznajući.

– Pustite prilog i prezent! Dobićemo mi prilog ako onaj rmpalija prezentuje svoju snagu! – usplahireno će doktor.

– Zinite, profesore… O, ovde se radi o hroničnoj paradentozi…

– Ne, ne radi se o paradentozi! – usprotivi se profesor.

– Zaboga, profesore, ta ja sam zubni lekar! Valjda ja znam bolje od vas šta je paradentoza.

– Tačno, ali ja znam bolje od vas da se tu ne radi ni o čemu! “Radi se” – to je rđav strani prevod. U srpskom jeziku se kaže: reč je o tome i tome, posredi je to i to…

Nastaviće se…

Milorad Telebak